Срећа којом ме је он обасуо пенила се сребром, као огромни водопад што са неба пада.
Хујало је све од његовог моћног гласа. Огромни прстен њива, шума и ливада нихао се у њему као у звучном крилу.
Ни глас ветрова, ни песма птица, ни наша реч није се више у моћном хуку могла разабрати.
Стајала сам, мала као цвет, у подножју тога водопада и са страхом очекивала кад ће сребрне капи препунити чашицу моје душе.
Данас седим на обали мирног језера у које су се сручиле све сребрне чесме моје среће. У његовом дну плове успомене, зелене и мирне као смрт.
Нема коментара:
Постави коментар