ВУКОВ УТУК - Десанка Максимовић

Јесам сељак и око мене блиста
варница као над наковњем ковача.
Ја говорим из срца, не са листа.
Говори и ти - па ко надјача!

Јесам сељак и могу да узмем у длане
и речи што као жеравица прже.
Ја сам се играо лилом када плане
и од свих чобана бацао је брже.

Сељак сам, сељак, па зато и не могу
да волим језик муцави, немушти.
У свакој мојој речи, сваком слогу,
свежина као летња киша пљушти.

Био сам чобанин и знао белутке
најлепше да нађем на дну речног вира,
због прута зовиног све да прођем куте.
Сељак сам па умем и реч да пробирам.

Мрзим ваш мртви говор црквењака,
учмао, убундан у мантију црну.
Кад говорим, волим да ми зуби трну,
да замирише на траву с пашњака.

Волим право име да дам сметењаку,
надрикњизи, глупом и лажову,
реч као сељак да одрежем смелу.
Нека се исте ствари исто зову
у граду као у шуми и селу.

Говор чобана у ваш језик штури
ја ћу унети и капом и шаком,
слаба песника зваћу стихоклепцем.
Ја кад што кажем, биће јасно сваком
под Дурмитором, Романијом и Јастрепцем.

Зашто би речи књишке биле прече,
од речи чобана, свињара и ковача?
Зашто да не говорим као дрвосече?
Говори и ти - па ко надјача!

Кад ми се љутина у подгрлац попне,
што речи не бих ошинуо бичем?
Био сам чобанин и умем да кличем,
и псујем, да ти прсну бубне опне.

Језик овај прости, речи вама грубе,
од проповеди с олтара волим више.
У стени хтео бих бритвом да га пишем
где вечност дубоко своје речи дубе.