ИСТО ТО САМО МАЛО ДРУКЧИЈЕ - Десанка Максимовић

Ишао путник, ишао, ишао,
и наједном ће крај неког стати вира.
Је ли то на тужнокосу врбу наишао,
или талас однекуд јецање спира?

То девојка седи у хладу иве,
кроз тужбалицу помиње мила брата,
копа себи од јада очи сиве,
и за расплетене се косе хвата.

Зађи тад путник на шумску путању,
кад тамо све звони од одјека.
Да ли то ветар пева у грању,
или се у камену ломи река?

То човек иде, пева из гласа
о племенитости Страхињића-Бана,
одзива му се чета чобана
босоногих што стадо напаса.

Сад путник баци низ поље око:
да ли се то стотину преплело дуга?
Кликће ли то негде сиви соко?
Да ли се то грле радост и туга?

То су по девојку дошли свати,
изводе сестру на праг браћа.
Зову је натраг отац и мати,
шума им по трипут одјек враћа.

И опет крени кроз речни кланац:
наједном као да чује птицу,
као да негде камен станац
љушка новорођену изворску жицу.

То невеста на реци купа сина,
у кошуљице га повија танке;
то песму њену носи планина,
невеста то пева успаванке.

Ту путник зађи у село где жању,
кад месец се диже из шумског мрака -
види се по ноћи јасно ко дању.
Пева ли то негде глас гугутака?

То се девојке враћају са жетве,
иду низ месечину небом пуну,
кроз песму девојачке казују клетве,
девојке кроз песму младиће куну.

Да ли то сад свитац у житу кресну,
или жижак кроз мрак пронесе жена?
Прича ли то неко или пева песму,
или зује негде танка вретена?

У колибици под кровом од сламе
заспало у наручју мајке дете,
наслонила се друга раме уз раме,
а старица крај огњишта бајке плете.

И опет путник кроз народ крени,
све докле год се оком види;
сад дођи мору, сада стени,
застани - па опет иди, иди!