НА СТРАЖИЛОВО ИДЕМ - Десанка Максимовић

На Стражилово идем још за сенке,
за магле млечне над пољем и Дунавом,
да угледам брегове и евенке
и сунце како долази светлим сплавом.

Придружи ми се, путниче на уранак,
што први круниш росу неначету,
да посматрамо румену јесен ранку
и лист како криоцем маше у лету.

За мном пођите јутрос стопу по стопу,
јабланови вити што лебдите поред моста,
и ти, коњаниче млади у галопу,
за којим прамен прашине на путу оста.

Придружите ми се, жуне грла царска,
што јецате као девојка на растанку,
док нису врана племена аварска,
док нису снегови пали на гроб Бранку.

И ти, коме сећања увек ме зову,
из младости зелене однекуд бани,
да с тобом прођем јутрос по Стражилову,
шумарком руменим као да га ко рани.

На Стражилово идем, па ко зна када
у зору ће ме видети ови пути.
Придружи ми се, сунце, јутрос сам рада
да гледам шуму Бранкову - лисје жути.