КАЈАЊЕ - Десанка Максимовић

Из живота сам сама изагнала
росу, зору и планине плаве.
Мањи је него сиротињска њива мала
комад неба ми врх главе.

Никада не видим зоре,
само поноћи знам што су.
Жељна сам самоће и горе
и да боса газим кроз росу.

Жељна сам да поразговарам
с човеком што у колиби спава.
Празно је све што овде стварам,
не даје заборава.

А могла сам, као отац мој, и ја
бити учитељ у селу,
да ми сунце и под стрехом сија,
да ми роса пада по челу.

Учила бих сељаке да пчеле
подижу и детелину саде;
сељанке би побожно селе
крај мене да штогод раде.

Била бих видарица, вила,
добра сестра Светога Саве;
а пространа неба крила
сва била би врх моје главе.