ЛИШЋЕ - Десанка Максимовић

Са лишћем завичаја помешати вреле руке,
на свежину њихову наслонити длане,
увући се под зелене грања луке,
чекати да измаглица ноћи хладна кане.

Са лишћем пролећа посути груди и лице,
као да већ из срца листају дрвета,
танки прутови априлске врбице,
пролеће на срцу као да већ цвета.

Као да већ давно под врбом се спава,
у лишћа њезина уронити мека;
она утешно, тихо препричава
о миру што у крају родном чека.

Са играчицама листовима јасика
сести у први облак што се роди;
занихаће се небом прегршт чудних слика
као да неко у вечност броди.

У лишће завичаја загњурити вреле усне,
помешати се с безброј бића,
чекати тако да се ноћ заувек згусне,
заспати крај сова, извора, и детлића.

Знати да озго шуми лист врба и букава,
недалеко на брегу јасика трепери трајно.
Знати да у близини непознати прадед спава,
и тле засипа лишће завичајно.