СЛУТЊА - Десанка Максимовић

Све чешће у јесен чујем суморни шум
заборављених вечерњих букава.
Можда је време да се на домаћи праг и хум
вратим, крај њива, поља, и сељака.

Све чешће ми се снева дубоки хлад
што са свода цркве завичајне веје.
Можда је време да оставим сухи град,
да се склоним испод росне под грањем стреје.

Све чешће ми се пије студени млаз
с извора што мирише на шљунак и жиле.
Срце је мени увек било путоказ,
нису ми се залуд цркве и шуме сниле.

Можда се живота већ описао круг
и нити се кидају  у тами и секу.
Све чешће у сну слушам буков луг
и, у истом селу где и ја, рођену реку.