ПИТАЛИЦЕ - Десанка Максимовић

Старац Вук седи на обали туђинске воде,
облаке посматра ретке,
слуша вечерње, непознате птице,
а поток му као некад задаје загонетке
и питалице:

Има ли, Вуче, што брже од муње
кад плане за суше над мачванским житом;
и лепшега игде детлића и жуње
од сунца вечерњег кад у Дрину тоне,
а глас зрикаваца дозива га питом?

Да ли ко као подринске шуме изненада
затвори вратнице испред првог мрака?
Има ли игде мирнијег стада
од сутоном окупаних рађевачких брежуљака?

Зна ли ко на свету паучину тању
од сутонове над пашњацима пређе?
Има ли жетелица које брже жању
од ноћи кад с јесени по Србији њиве
пожње смеђе?

И опет поток загонетке задаје Вуку:
Има ли где на свету светлијих длана
него кад месец над Цером дигне руку
и ноћ поцерску обасја те буде
пространија од јулског дана?

Има ли на свету реке игде дуже
од људске мисли са сетним обалама?
Има ли воћке што се као она
под родом слама?

Има ли игде дубљег ковитлаца
него што у људском срцу отворе се
кад старост котве у њ стане да баца?
Да ли игде теже него у туђини,
Вуче, мре се?