ДЕТИЊСТВО - Десанка Максимовић

Детињство моје, пуно си сваког сјаја,
на речној матици брзих ватрених пега,
пуно си сунчевих румених рођаја
и месечевих простирки преко снега
и воде преко седам каменова
и преко брда пребачених дуга,
пуно си чобанских ватара и лила,
за уветом ти блистави цвет глога,
на гарњу пред кућом нише се колевка зоре,
уз праг пободена сунца копља многа,
на прозорима вечерње ватре горе,
небо ти рађа звездама ко жутим грожђем,
росом ти роди трава у јутро рано,
вирови су ти сунца пуне зделе,
небеса ти се играју огњеним мачем.
детињство, светло огњиште запретано,
такнем ли само пепео жарачем,
излете испод њега ватрене пчеле.

Детињство моје, пуно си сваког мрака,
пуно си сеоске густе помрчине,
пуно покислих у шуми угарака
и новембарског непресушног блата,
ноћи зимских пет пута дужих од дана,
пуно си ноћних колских путовања
када се тама о скутове хвата,
пуно си црних беспослених врана,
лептира са којих црни прах се стреса.
Детињство моје, пуно си потеса,
јаруга одакле мрак увек хладан пири,
увала где се све јутро магла кува,
гробаља сеоских куд ходају вампири,
соба где се по сву ноћ не пали свећа,
тавана где чаме сове и слепи миши,
пуно прагова где живи попац тиши
од мисли која се у сутон прошлости сећа.

Детињство моје, пуно си крила и лета,
крила ти имају јасике с пропланка,
круне цветова, листови, семена,
плод ти је крилат јавора и клена,
крилата ти је уцвала шљива ранка,
крилата звезда узрелог маслачка,
у облака су ти крилата рамена
и воденично камење ти има
крила која се вију без престанка,
крилата су ти гумна и вретена
и изненадне у јулу олује,
крилати лелујави у магле рукави,
крила ластина имају јунске косе,
крила ти расту у заљубљених мрава.

Детињство моје, пуно си живаца,
из свега код тебе нови живот тера,
шикљају снопови прућа и листа свежа
из твојих плотова, из твојих ограда,
и из зидова ти зелен стручак бије,
пуни су бршљана, лозе, ладолежа.
Детињство моје, у теби све клија,
и из кровова твојих биљка ниче,
чуваркуће ти цветају над стрехом,
по цреповима бујају лишаји,
а испод прагова трава ти пробија,
на брвну, на мосту сваком лист се сјаји,
по земљи и води зеленила мрена,
и по шљунку ти свуда пркос цвета,
а маховина ниче из камена.

Детињство моје, зовина слатка фруло,
двојнице здељане рукама чобана,
стрехе ти певају у прозорја рана,
ливаде зричу у топле вечери јула,
свирале су ти у кљуновима птица,
у дозивању сетних клепетуша,
певају вечно жрвњи воденица,
потоци жуборе и када је суша,
брда пред вече оре се од блеке,
чесма под брдом у двојнице свира.
Детињство моје, препуно си јеке
црквених звона; кевтања секира,
подврискивања у откосу коса,
пуно си хуке сватовских кочија,
и праисконских тужбаљки и лелека.
Детињство моје, сетна фруло мека.

Детињство моје, пуно си тишине благе
по покошеним травним ливадама,
по путањама зеленим кроз гору,
пуно ћутања дубоких речних брана,
самоће на шумском скривеном извору,
од неба до земље празних, огромних дана,
препуно тихих зелених пландишта
где с говедима мирно прежива време,
вечери што не проговоре ништа,
јутара што знају тужно да занеме,
пуно дремљивих у грању поднева,
шумова у трави тањих него нити,
пуно замишљености плода што сазрева.
Детињство моје, зелен зачаран дворче,
где маховина тишине лежи по свему,
где стотину тајни спава у павити
и самоћа стражари ко пас чувар на трему.

Детињство, нејасно ти о свету знање
које потврду искуства тек чека,
пуно чуђења што трају и дандањи,
пуно виђења брзих што чекају
још неминовна болна отеловљења,
пуно збивања у чији узрок се уђе
нагло као у собу јутарња ласта,
препуно светлих надахнутих бдења,
маште што као олуја нараста.
Детињство моје, сетна птицо сиња,
препуно туга што као магла плину,
што грчу с грлицама у јутро рано,
препуно слутњи као у звериња,
свим мојим маштама ти си дало руха,
свих мојих снова неисцрпна храно.
Детињство, друже шумског зеленог духа.

Детињство моје, звонка градино речи,
знам сваку на твојим гранама узбрану.
Када затресем мисли плодну грану,
падају са ње као воће златно;
разлете се као голуби са звоника
када повучем успомена клатно;
зађем ли у снова земљу коју нову,
као модри пламичци што шумом блуде,
засветле и у прошлост зову, зову.
Детињство моје, ти чокоте росни,
пуно си говора слатког као грожђе,
и млечног као срж младих ораха,
и као шљиве пуно сребрна праха.
Детињство, пуно си речи које лете
као узреле кленове семенке
и ничу чим се на тла топла спусте,
речи што могу да оплоде и пусте
и обасјају необасјане сенке,
речи прастарих потамнелих шкриња
са седам тврдих печата и брава
у којима лако као јасика спава
давно опчињена голубица сиња.

Детињство моје, брдска нагла реко
настала из сто смелих рукаваца
и из заглушене водопадне пене,
ево, ево мене,
у долини голој далеко, дубоко,
на леђима ми много упртача,
много ожиљака око сваког зглоба,
о сваком крилу по три тешка тега,
о свакој мисли стотину запрега,
а сунце слази и дан нагло крача.
Детињство моје, ево, ево мене,
не знам можеш ли ме дохватити оком,
са брегова ми чобани машу лилом,
и сунце са пласта светлог што га дене,
птице ме сетно поздрављају крилом,
поток ме гледа стотином биљура.
Детињство моје, ево ме испод брега,
сва сам од пута и прашине сура,
не знам кад су росе ливадама пале,
не говорим више језиком крилатим.
Детињство моје, осушена росо,
посипала сам за собом ситно просо,
да бих по њему могла да се вратим,
али су године просо позобале.