МОЦАРТОВ РЕКВИЈЕМ - Десанка Максимовић

Умрла сам.
Певају нешто блиско, познато, воде,
нешто што је певала у детињству река,
из даљине долазе птица сопрани,
небо се љуља, њишу се дрвета,
бруји сваки лист и коленце на грани, -
само још не видим диригента.

Пода мном на земљи ко љуштрица пужа
у модрој измаглици мој кров плови,
необухватан простор се около пружа,
облаци у њему као једра на барци,
чују се давних светова басови,
у гнезду звезданом туже полетарци.

Њише се дрвеће, љуљају небеса,
сазвежђа звучни сплавови броде
као воденога цвета леса,
зричу помрла заборављена лета,
гучу светови како се који роде, -
само још не видим диригента.

Бруји камење као да је од меди,
песма се чује и стварима из грла,
чују се вода дубоких тенори,
пева нека душа пре мене умрла.
Све што икада срце ми озледи
цели га и звуцима му двори.

Моле се попци земљи у пукотини,
певају у реци хорови риба,
певају облаци и гласови њини
слични су неком са земље звуку
изгубљеном у модрој даљини.
Само још не видим диригентову руку.