Стајали смо у шуми процвалој хладним цвећем.
Гране невине као да ни птице на њима не живе ћутале су око нас.
Стазе се као девојке смешиле у дугим сребрним кошуљама.
У том часу мешао се неисказано болно сан и живот.
И он, гледајући ме дубоко у зенице, са осемехом тужним, стресе бели цвет са гране којом се играо.
Нема коментара:
Постави коментар