Велики господар моје душе полако умире. Спушта се низ тајне мукле степенице на њено дно.
И на сваком прагу он се осврне и насмеши тужно.
Свако вече видим његове велике, некад тако моћне очи где ме покорно поздрављају.
Његове крманошке руке већ леже мртве, као весла на обали.
И само ће опет у дан велике смрти испловити као утопљеник на узбуркане таласе моје душе.
Нема коментара:
Постави коментар