Увлачи се лагано сан у моје мисли и мрси их, као ветар високу траву ливада.
У том часу чудно се дотичу, образ уз образ, радости и туге које се никад дотле нису среле, као што се румена лица булки наслоне, понета ветром, на модре очи различка.
Ниха се, ниха небо нада мном. И наједном све се моје мисли окретоше теби својом сузном бисерном страном. Тако понекад, у вечер, тополе окрену небу сребрно лице своје круне и чекају ноћ.
Нема коментара:
Постави коментар