ПЕСНИКОВ КИП У ПАРКУ - Десанка Максимовић

Стајаће твој кип у парку домовине,
усред деце и јасика
споменика и липа.
Брујаће јутром рано
кип до кипа,
брујаће песничко насеље бронзано.

Брујаће твоје слепоочнице
као да се у њима још мисли роје,
и за сунчаног летњег дана
блистаће твој поглед у бронзи ливен
као да још види лепоту,
и уста, самим ћутањем резана,
обасјаће осмех скривен.

У парку домовине, испод јасика,
читаће девојке твоје песме
у јутро сиво,
и мислити пуне милоште
да срце твоје још је живо,
да пева јоште.

Доћи ће младићи крај споменика
твог да говоре о великим стварима
у парку сунцем обасјаном,
и ноћу, и зими, и раном зором.
Бићеш везан са сваким у земљи даном,
са сваким створом.

Бићеш увек жив, окружн људима;
и опет имаћеш самоће, самоће,
неба, праскозорја, Кумове Сламе.
Падаће ти на раме птице да ноће,
падаће на лице сен облака.
Слушаћеш како киша пада
сам и свој сред ноћног мрака.

Стајаће твој кип у парку домовине
сред деце, липа и јасика;
и кад сунце јутарње сине
на бронзани лик до лика,
чиниће се, међу собом разговара
свет песника.