У ПРОЛЕЋЕ - Десанка Максимовић

У пролеће
док се радујеш првом листу на грабу,
док погледом пратиш птицу лаку
што под небеса оде право,
мисли о измаку
младости и света
наиђи нагло, вртоглаво.

Обузима те осећање,
могло би се звати и туга,
кад се срце не би радовало
што ће и тај пљусак муњевити,
и та дуга,
пропланак цветни,
маслачак, љутић,
бити исти такви, истоветни,
када ти туда не могнеш ићи.

Низаће се ланци црвених буба
као давно
у травној порти барнковинској,
око липових жила;
у цвету, руменој чаши винској,
два створењца ће се загрлити,
као сад што су се загрлила.

У зелено небо
претвараће маслачак ливаду рану,
у билу ће му тећи сунце,
неће знати шта ће са златом трава.
Као на небу бело рунце,
као маслачка зреле круне,
туга ми срце развејава.

Да ми је само после сто лета,
после стотину лета само,
доћи у овај закутак света,
да се радујем опет
клици и капљи, камичку риђем,
да се опијем свачим,
да заљубљене заобиђем,
мрава на стази прекорачим.

Не кријте се од мене,
заљубљени,
руке сплетене не расплићите,
не растављајте жедне зене;
и ја сам низа те стазе вите,
покрај папрати,
ишла, а ројили се око мене
врели шапати.

Не кријте се од мене,
заљубљени,
останите као да сте срели
птицу у жбуну,
облак који по небу плива,
јутрос и ја спадам
у та створења незлобива.

Птицо, не бежи,
и ја хоћу
јутрос да певам о том што и ти,
о светлој даљини,
о звезди, небеској јагорчевини;
и ја тражим јутрос самоћу,
у младој шуми богаз скровити.

И на мене наилази поплава сете,
слађе од сласти,
и мени се свиђа пепељасти
певач на грани,
јасно му и ја чујем срдашце:
бије ли, бије.
И мени се свиђа, лепши од баште,
сунцем обасјан видик Србије.

Обузима ме осећање
великој некој радости слично;
могло би се звати родољбље,
да није у њему све тако лично,
да се не везује тако снажно
за сваку ситницу,
биљку, камичак, незнану птицу.

Пење се, пење радосна ватра
и цело срце обуима,
мислиш, овако топла сунца
нема ни Суматра,
нема ни степа те росне траве,
ни колибри немају перје светло
што жуна има.

Да ми је доћи после сто лета
и погледати
како с пролећа цвеће цвати,
како дуга
заљубљено око брега руку ови;
да ми је знати
какви ће бити људи нови,
како ће се животу радовати.

У пролеће,
кад пупољак стане да прска,
када се трава загрцне росом,
песника што стари зграби туга;
али туга којој туђа пролећа
нису мрска,
већ жудно гледа сунчаном косом
по свету биља
и благосиља.

И када мене не буде било,
нека се опет цвеће замеће
у плодове,
и нека пева зеба,
нек на састанак сунце зове,
нек прска пупољак младог неба.

Док је пролећа,
нек и песма буде о њему;
нека се пева о брези, клену,
потоку што сребром долину проши,
о јутру ватрену
и о облаку кишоноши.

Док је жена песника,
нек се у пролеће пева о љубави,
о срцу што га, као плод грану,
она поломи, до земље пови.
Нека ничу ти топли стихови
као пролеће голуждрави.

Док нам је земље,
док је њених зелених грива,
златних недара,
храбрости њене гордих плима,
нека је песник у стих слива,
нек вечно о њој песама има.

О, да ми је после стотину лета,
када на срцу већ никне зова,
моћи и чути
о пролећу и отаџбини,
њеној ведрини,
будућих песника стих надахнути.