СЕЋАЊЕ НА ЗАВИЧАЈ - Десанка Максимовић

Свака стопа земље тамо је мени знана,
мириси што се дижу са шума и са њива.
Знам какво је небо у које доба дана,
какво весеље тамо и каква жалост бива;

с кога у јесен храста на југ полазе јата,
крај ког се потока камењарке легу,
и, у прву зиме ноћ, на ком ће брегу
снежни смет најпре стати да се хвата.

Знам тамо с које град долази стране,
пролеће с ког засветли краја неба;
колико ком буковом листу треба
да свео стигне до земље са гране.

Знам живот стазе, травке и камичка;
кад сељак оштри који од алата,
да ли ће вишње бојом или различка
на новој кући украсити врата.

Знам шта ће рећи кмет кад из града
дође да порез скупи ко од господе.
Знам шта девојке певају идући с рада,
како се јадају старци кад поља не роде.