ЗАВИЧАЈНО ВЕЧЕ - Десанка Максимовић

Заборавила сам била како је благо и недогледно
вече што пада на завичајне стреје;
заборавила домаћих звезда лице чедно,
и како се месец, као сељак, топло на њиве смеје;

како мирише под вечерњим сводом трава сува
слађе него у цркви тамњана грумен;
како завичајно небо дуго у вечер чува
сунца траг, меку светитељску румен;

како завичајног ветра рука родитељски ниха
зелене колевке пшенице и ражи.
Заборавила сам била како овде река тиха
жубори бистро и блажи све, и блажи;

како све овде буде зрачно и мирно,
и смрт се као ноћ одмора чека,
како далеко бива и прозирно
лице љубљеног човека.

Заборавила сам била како преци што помреше
лебде увече око сваког корака мог,
и како се из олтара благо на мене смеше
очи мог деде докле у цркву слази Бог.