ОЛУЈА - Десанка Максимовић

Отварају се вулкани облака
изнад тихог оног места,
једва се беласа из мрака
светла кроз поље цеста.

Као лаку носи је заставу
олује ковитлање,
у црну баца је траву,
цепа је уз пут о грање.

Све се полудело помера,
јуре магле уклете,
јуре у суноврат, без смера,
облака чете.

Нестаје неба, у мрачне
поноре некуда лети.
Нестаје планина, прозрачне
лепршају им авети.

Ничега нема. Сами
ћутимо изнад слома.
Нестало је заувек у тами
светлог на цести дома.