Промиче тихо стазом болесна девојчица, и смеши се нагињући се над свој сребрни лик у реци, крај погнуте врбине гране.
Промиче тихо стазом болесна девојчица, и осврће се као да чека ког, као да чује да је нечије стопе гласно прате.
У реци се блиста њен сребрни лик. Она се смеши замишљено, ослушкујући како јој неки непознати зли ветар трза срце.
Нема коментара:
Постави коментар