НЕПОГОДА - Десанка Максимовић

Пљусак тек што није.
Све јутро се кува;
водена пара се клобуча,
клупча,
само трен још па да прокључа.

Најпре крупна и ретка,
па као четка густа,
затим као из пуних кабала
и мехова
груну киша.
За њом туча,
подерав шавове небеског ранца,
прогалопира шумом,
поломи јој гране и смрси,
и као звер пуштена са ланца
огули стабла,
изуједа земљи прса.

Тад изненада јој непознат неко
рече да стане.
И све би пресечено као мачем:
размрсише се гране,
облак се по облак размаче -
измири се земља и шума
са ледених метака ковачем.