УСНУЛО ЈЕЗЕРО - Десанка Максимовић

Језеро, да ли те то ноћ угуши,
те си тако непомично,
те си уснулој души
слично?

Језеро, да ли се то претвараш?
Не чујем ти даха ни била,
не видим на лицу жара,
од самртног је блеђе бледила.

Већ два вечерња часа дуга
не дајеш од себе знака.
Покушам каменом да те пробудим,
појаве се само два, три круга -
дрхтавица предсмртна лака.

Мрак и тамно грање мокро
спремају се да те сахране,
бацају на тебе помрчине покров,
тишина ти на чело спушта длане.

Ћутање се у увале слило,
ни цврчкова ниоткуд разговора, 
ни месеца да о коју грану бора
обеси ти румено кандило.