На великом неба прозору увек лежи мрак.
Залуд га муње часом отворе. Моје зенице су мале да сагледају ватрену одају неба.
Узалуд звезде пишу нешто и месечев провидни прст некуд показује, већ на првој божанској речи ја се уморим.
Узалуд Бог ужиже дивовску свећу сунца и ставља је крај свог прозора, моје зенице су засењене и не видим живот у тајној цркви неба.
Залуд га муње часом отворе. Моје зенице су мале да сагледају ватрену одају неба.
Узалуд звезде пишу нешто и месечев провидни прст некуд показује, већ на првој божанској речи ја се уморим.
Узалуд Бог ужиже дивовску свећу сунца и ставља је крај свог прозора, моје зенице су засењене и не видим живот у тајној цркви неба.
Нема коментара:
Постави коментар