Над пространим заспалим језером дижу се небеса пуна белих кула.
Вечно погнуте врбе гледају их у језерским неиземрним дубинама, и чини им се да је право небо на мирном дну језера.
А када птице туђинке, заслепљене светлошћу, залутају над ово вечно огледало небеса, неодлучно застану: не знајући да ли да увис узлете или да у воду уроне.
Нема коментара:
Постави коментар