Носила сам често у срцу незнабожачку охолост. Боже, хоћеш ли ми опростити?
Заспала сам често на мачу презирања. Он је у мојој женској руци блистао злокобније од челика.
Видела сам да се њиме може посећи и поглед, и смех, и мисао, и да нема камена, из злобне руке баченог, који се неће о мој мач сломити.
Смејала сам се охолошћу незнабожачког старешине, који верује да је саткан из божанске ватре звезда.
Нема коментара:
Постави коментар