Отишли су сви. Само шумски цвет мали стоји још уза ме, мој верни друг од јутра до мрака.
Зову га ветрови да са њима пође повијајући моћно његов стас, али он остаје као прикован за ме.
Долазе лептири и шапћу му на мало румено уво да с њима пође, али он остаје уз мене, нагињући лице на мој длан.
Спусти се птица на суседну грану и мами га песмом умиљато, али он се окрене и слуша шта ја говорим.
Дођу редом ветрови па оду, затрепере лептири па одлете, затресе птица грану па прхне даље; падне каткад дуга сенка неког човека крај нас па и она оде.
Оду сви. Само пољски цвет мали стоји уза ме. Његова танка сен, кружећи лагано као казаљка, показује ми који је час дана.
Нема коментара:
Постави коментар