КАВГА - Десанка Максимовић

Миловану Кавги на сеоском гробљу
нема више имена ни крста,
трава над њим буја, птице семе зобљу, -
а право је да се ма где помене,
да се у људе из завичаја сврста.

Чим Кавга ступи у доње двориште,
зачује се звек таљига, ланци с каната;
коњи у штали радосно зањиште,
пас залаје кући иза забата.

Био је кочијаш боже помози,
кад децу цркви на прославу повезу
или у град оближњи  у срезу,
обазриво као бостан Кавга је вози.

Кад Кавга уреди амове, премаже лојем,
као нов се засија кајиш стари,
о Малину се стара као о својем,
као да дете чешља, тако тимари.

Остала су од Кавге само сећања,
његов глас  закуцима јасала,
и мирис крџе, најјевтинијег дувана
којим му је рука мирисала.