ЗАВИЧАЈНИ ХРАСТ - Десанка Максимовић

Дођем по пролећном дану
прстију хладних као гуја,
ти пружиш осунчану грану
и руку ми прожме
стотину топлих струја.

Донесем понеку тајну
и облак понеки с душе
и сакријем у твоје рачве,
и пролазнику се од твог шушња
учини да неко плаче.

Урежем с пролећа своје име
негде у твоју кору
и љубавне две-три риме,
кишом од људи, у зору -
као што у младости чине.

Кад са земље пођем обесићу
о твоје гране ореоле
који су лебдели око мене,
и у гнезда ти спустити
мисли што бесмислено боле.

А ти листај опет и вени, и листај,
и ветрове заљубљене
разговарај уместо мене,
и моје име шуми
година бар још триста.