РАЂАЊЕ КЊИГЕ - Десанка Максимовић

Нагнута од јутра рана
слагачица стихове чита
и ниже у оловна слова,
а све слуша како низ дунавска
игралишта утабана
галопом пролеће хита;

како топи дунавску пољану
и уз брегове се пење
зелена поплава биља.
Слагачици руке сваки час стану
замишљене, као руке везиља.

Не чује више глас машина,
што дишу дубоко и трудно
као жене што ће да роде;
све друго чини јој се узалудно
сем то бујање пролећне воде.

Девојачким срцем чује само
тајанствено буђење заметка,
женски топло њива дисање.
Све друго чини јој се узалудно:
читање, штампање књига и писање.

Не види како руке друга
као над ливадом бубе
лете од слова до слова;
очи јој се низ поље губе
где зеленим се словима штампа
пролећа књига нова.

И ту, усред хартија и справа,
прошапта крај себе другу
речи што их пре није знала,
као да јој је певачица
на раме пала
па јој дошаптава.

- Гле, Дунав је пун цветалих грива,
Дунав зове све јутро мене,
да потрчим преко пене
као преко сремских њива.

Зове ме све јутро неко,
не бих знала казати ко је,
да побегнем од слова и справа,
да се грању између рачава
попнем где гнезда стоје.

Гледај, небо као узаврело млеко
кипи преко рубова
и врело дише.
Води ме да читам стихове
што их пролеће зеленим словима
по земљи пише.

Нећемо издангубити ништа,
поведи ме дан један само
да седенмо у шуму око
сунчевог јутарњег огњишта,
да га се нагледамо.

У пролећа радионицу зелену
води ме, срцу ми се жури;
а кад се отуд вратимо,
биће готово у трену
што смо радили сатима,
оловна слова ова
биће лака као мехури.

- За земљу си везана као дете
од утробе мајке још неотргнуто.
Зар ти је важно сада то грање
и воде бујање
и цвеће жуто!

Ми смо сејачи и морамо у машине
најпре бацити та семена жива,
па онда ићи да гледамо
како као младо млеко
живот из земље пршти,
како сељаци пшенице прегршти
бацају у недра њива.

Морамо сачекати и да из машина
излети рој лептирица,
па онда гледати под небом
превртање облачних голуба,
ницање пољем клица
и крилато рађање буба.

Песникове бесанице морамо прво
претворити у књиге нове,
развејати његове покличе.
Слушај, песник нас зове,
песник нас у помоћ виче.

Писао је целе ноћи
у грозницама надахнућа, 
звао на велике подвига;
то морамо од заборава спасти.
Морамо најпре чути
шуштање његове књиге
па крила првих ласти.

Морамо још остати на мети,
песникове морамо речи
као пуне крчаге
широм земље разнети,
па онда једно другом
речи говорити благе.

Изнад оловних мравињака
слагачицина рука опет
прелеће и подрхтава.
И чује се опет само како куца
срце људи и справа.

Каква то бела једра
дижу јутрос машина руке?
Каква је то пловидба
ветровита, ведра,
уз машина задихане звуке?

Одакле у штампарију права
доплови једрилица лађа?
У дому железних справа
која се машина срећна
већ цело јутро порађа?

Да ли је икад било
да се птице излегу
машинама из недара,
ма у која благословена лета,
да цвет бео, сличан снегу,
на гвозденој грани процвета?

То из чаура излећу слова,
крила бељих од крина.
То песама књига нова
рађа се из срца песника
и машина.

Коректори, слагачи, књиговесци,
цела војска радника под пазухом
као хлеб свеж књигу стегла.
Слагачица је држи нежно на длану
као птицу што се тек излегла.

- Отворите прозоре! кличе
слагачица млада.
Нека час пре у свет одлете
лептирице што су никле
из срца песниковог
и нашег рада.

Слагач је изненада,
као дечак капу преко лептира,
спустио руку преко њене руке,
и пошли су у сусрет пролећу
за јатом књига
што су у свет прхнуле
преко олистале дунавске луке.