ТИШИНА, БУРА И ЧЕЖЊА - Велимир Живојиновић Massuka (1886-1974)

На небу се цртају руже
у крвавоме мору вечности.
Кроз полусјај златице круже,
а далеко се блеште глечери.
Прозрачни мирис и мир. И дрхтај млак.
И сјајем проткани мрак.

Тишина. Само крешти
у срцу моме бура. Цичи, бесни.
И кида срце свесни
бол. И мучки трешти
за љутом муњом гром
у дом, у мој дом.

О, како би добро било,
када би, далека, ти
дошла, и на своје крило
спустила главу моју уморну, да зли
духови у њој уљуљкани буду!
Да уснама, које дубоко ћуте,
да руком, што потиљком тражи путе,
умириш срце моје, ову луду.

Па онда, за вечери јасне,
уз ведре одјеке касне,
да тихо, да тише спим,
док трне сумрак и сјај,
и дах, и дах мој с њим.
Па ноћ. Па мир. Па крај!