МИСАО - Момчило Настасијевић (1894-1938)

1

Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

2

Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.

И душа
тузи што склона,

и празнином што
дани засиве, -
у походе то спрема ти се она.

3

И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;

и радсоница суза
ороси ме кам.

4

И кроз голет ме, у маху,
дах заструју априла.

У самоћи то
не остадох сам:

тајно је кроз потаје моје, знам,
нога њена била.

5

И неспокоји
у покој сви оживе.

Са бездан са извора
потеку воде свете.

Благе од срца срцу
вести полете.

6

Мрежи то, и пауку,
злослуто што је плете,
приснива се свила.

Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.

7

Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.