НА СМРТ ЈЕДНОЈ ЛЕПОЈ СЕОСКОЈ ДЕВОЈЦИ - Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1878)

Твоје се друге купе
ој лепа дево ти,
рузмарин цвеће сваку,
кити зелени.

Под венцем и ти млада,
дочека данас све,
али не као нева,
свате кићене.

А сваки сузу рони,
на какав ти ћеш пут,
кад с` звона гласи роје,
и мајка бије груд.

Свенуо то је цветак,
у мају века свог,
смрти га хладна рука
са света скиде тог.

Сузе га свију прате,
јер лепа душа би,
пак се и Богу самом
на небу омили.