РУКЕ БОЛА - Стеван Раичковић

Дај речи густе као смола
И речи као крв неопходне
За наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.