Она је никла о поноћи немој,
У часу мира и тишине свете,
И ја је певах раздраган и срећан,
К`о тица горска ил` к`о мало дете.
Њу није нико ни слуш`о ни чуо,
Њу ми је душа сама себи плела,
Кликташе срце из рањених груди,
И мрачне боре нестајаше с чела.
Да, ја се бејах измирио с тугом,
Са патњом мојом и са јадом иним,
И песма моја звездама се вила
И губила се у зрацима њиним.
Ја јој хтедох да похватам звук,
Ал` заста рука, што их безброј списа,
То беше песма љубави бескрајне,
Незнана земљи, сан небеског виса.
У часу мира и тишине свете,
И ја је певах раздраган и срећан,
К`о тица горска ил` к`о мало дете.
Њу није нико ни слуш`о ни чуо,
Њу ми је душа сама себи плела,
Кликташе срце из рањених груди,
И мрачне боре нестајаше с чела.
Да, ја се бејах измирио с тугом,
Са патњом мојом и са јадом иним,
И песма моја звездама се вила
И губила се у зрацима њиним.
Ја јој хтедох да похватам звук,
Ал` заста рука, што их безброј списа,
То беше песма љубави бескрајне,
Незнана земљи, сан небеског виса.
Нема коментара:
Постави коментар