У КВРГАМА - Милан Ракић (1876-1937)

У кврге су ме бацили, о срама.
Да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
Ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последње крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље...
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!  

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, -

Ал докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини`
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.