СУНЦЕ С` РОДИ ПА ЗАВИРИ - Јован Јовановић Змај (1833-1904)

Сунце с` роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне су, па ме мане,
Пође даље, путем својим.
Ја останем с јадом мојим
У ужасно вел`ком свету
Сам;
Сунце с` диже, спушта, зађе -
То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,
- Свет је канда сад још шири -
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црња рани моћ -
Гледи на ме, оставља ме, -
То се зове ноћ.