ВЕЛИКА ТИШИНА - Милета Јакшић (1869-1935)

Прохујали су давно летњи дани,
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу ћути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путеве засула.
Пажљиво газим, да га не повредим,
Застајкујући на путу познатом;
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром, к`о студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде, са црног орања,
Као питање у муклом простору
Над загонетком мучнога ћутања,
Ком одговора нема. Спи природа...
Мир веје над њом озго, са висине -
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине!...