МОЈЕ НЕБО, ЈЕР ЈЕ МУТНО - Јован Јовановић Змај (1833-1904)

Моје небо, јер је мутно;
Моје сунце, јер је село;
Моје цвеће, где год које,
Јер је тако невесело.

Моји врти, моја поља, -
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, - јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.

Моје стазе, - јер су пусте, -
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, - јер се сада
Нико о њу не отима.

Гора стрепи на све стране,
Ка да пропаст свету слути;
Само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!