БЕЗИМЕНА ПЕСМА - Душан Срезојевић (1886-1916)

Избудисмо се из дубина таме.
Гласови мутни из незнаног кута
Пиште, зовући некуда, и маме.
Шум њихов вечно нашим трагом лута.

Тучни сводови погледају тамно,
Вечито нешто чекајући. Блуди
Слуктање једно силно, непојамно.
И све за Нешто свој подстицај нуди.

Груди се наше надимају. Гризу
Нам тамна чела пијавице бора.
Своје духове осећамо близу
вечитих, никад нетакнутих гора.

Мирни смо као кипови и бледи.
У дубинама где Велико руди,
Све људско у нас мрзне се и леди.
Са дахом богова нисмо више људи.

Покрет богова васиона слути.
Али он још не долази. Пун таме,
Наш поглед дубок вечне сфере мути,
Пред собом свуда цепајући скраме.

Дах нам се гаси... А тренуци миле.
(Не мари; Време нека ваља вале.)
Око духова наших који чиле,
Ореоли се узвишени пале.