У ПОЗНУ ЈЕСЕН - Војислав Илић (1860-1894)

Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом;
Мутно је небо сво.

Фркће окис`о коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом види убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом; -

А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом;
Мутно је небо сво. 
Сиво суморно небо... Са старих ограда давно
Увели ладолеж већ је сумроно спустио вреже,
А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже;
Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно,
Без живота је све.
Изгледа, као да смрт уморну природу стеже,
И она тихо мре...

А по каљавом друму, погружен у смерној туги,
Убоги спровод се креће. Мршаво малено кљусе
Лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги -
И киша досадно сипи, и спровод пролази тако,
Побожно и полако.