петак, 28. фебруар 2014.

ЖИВОТ - Тодор Манојловић (1883-1968)

Под Дрвом Сазнања
Лежао сам дуго,
Једно цело легендарно лето,
Очаран, блажен.
Големо густо грање
Шуштало је нада мном чудесно
У јунском ветрићу -
И често су крупне
Златне јабуке
Падале с тешким
Муклим ударом
У траву око мене.
Ја их нисам скупљао,
Ја сам их бацао,
Весело, ћудљиво,
За птицама
И лептирима што прелетаху
Кроз мој сан -

Јер ја сам сањао
За цело време,
Пејзаже и поворке,
Азурне, златне -
И гиздаве градове
Сунца и кристала.

Понекад, кроз сјајно лишће,
Сенуше, благо и весело,
Два крупна зелена ока -
И тада мој сан постаде живљи
И врелији од јаве
И мађијски умилним звуком
Заори се цео луг;
Јер свако дрво,
С кога вејаху звуци и цветови
Беше Дрво Сазнања
А мој сан, моја љубав
Беше цео Свет.