IMPROMPTUS - Даница Марковић (1879-1932)

По жици глас твој забруја
Ко звоно са катедрале,
И моћно мноме проструја
Лепотом хромадске скале.

И понесе ме силином
Стихије страшне, победне;
Испуни биће, милином
Кутове све недогледне.

Ни очарана мисао,
Ни ум, ни мозак не схвата
Говора твојег смисао.
Музика само позната

У часу томе царује.
И сва ми влакна танана
Трепте и теби дарује
Дрхтај им сваки: Осана!