четвртак, 27. фебруар 2014.

ИЗ "ЂАЧКОГ РАСТАНКА" - Бранко Радичевић (1824-1853)

(одломак)

Сунце јарко зашло већ одавна,
очо данак, дошла ноћца тавна,
моме платно давно покупиле,
па с` одавде мене изгубиле,
све ми мило нојца расплашила,
што не могла, у таму завила.
Нигде трага од дана бијела,
црна нојца сасвим преотела.
Ал` опета чини се менека
као бела да зорица зори,
тице поју, горе стоји јека,
а крај мене поточић жубори;
ја се шетам, дружина са мноме,
ми идемо Стражилову томе,
под ногама она росна трава,
а са стране брда мирисава,
а овде се поток пошалио
па нам пута, младим, препречио, -
преко њега скачемо лагани,
и ево нас на другојзи страни.
А одавне све још убавије:
како само долина се вије,
како гора подигла се пуста;
липа цвета, цветићи миришу,
а уз мирис ветрићи уздишу,
а уз ветрић коси покликују,
уз косове браћа подвикују:
"Ао данче, ала си ми бео!
Још би дуго гледати те `тео,
ал` кад ми се веће смрћи мора,
нек се смркне измеђ ови` гора,
ту нек ми се ладна копа рака,
ту ће мене земља бити лака!"