БАСНА О ЖИВОТУ - Велимир Рајић (1879-1915)

У једном куту небеснога шара
Још од постања стоји Разбој вити.
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити

Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели Му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,

Са једне хрпе, големе ко гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког створа
Уткива Господ ткиву у почетку.

У сваком ткиву има шара битна.
Две нигде нису једнаке нит` исте;
У  неком једна, нејасна и ситна,
У неком - пуно, све крупне и чисте...

Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе Му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.

И жице ретке, сваког часа беже. -
"Хеј! Мало пређе!" - анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.

Бог, задовољан, стаде живље ткати.
И танко ткиво све то више расте. -
"И овде ваља неку шару дати." -
Донесоше му тужну писку ласте.

И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавице лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...

У телу моме живи старшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу;
У души - сутон, и у њему јаук: -
То пишти ласта, спутана у мрежу...