MAGIA NATURALIS SOLSTITIUM - Аница Савић Ребац (1893-1953)

Тихо у златноме миру сужаваху се прстенови дана,
У пурпурна тоњаху мора вечерња:
Опални благи жар јесењих залазака,
Дрхтаји бледа пурпура у лишћу и у позном грожђу,
Најнежнији плам разливен по небесној пучини млечној:
Таласи и ветри и буктиње боја,
Полако је легло све у најдаљи најтиши сунчани затон - да најзад из таме
Блесне у дну небеса обртника тајанствени лук.
Тишина неба се пење као стрмен зид.
Но негде далеко кроз крајеве стране
И равни бескрајске разлеже се сребрна јека оружја,
А штитови звуче у плесу мађијску:
То светлсони дуси што чувају живот међузвездани
Одгоне чини, и штите сунчев сан.

И све је већ засјало снова: у небесном кругу се пролеће рађа, -
Обнажена лоза се вије уз сунчани зид тишине,
Ко слутње мора преко сурих страна
Падају огромни модри одсеви, и љубичаст се пење дим,
Топлота нежна зрачи са осунчана снега;
Високо над струјама хладним
Пролетње сенке цветају азуром.
А доле на земљи
Дрвета у ињу, ко шуме белог корала, бујне,
Дигнуте из подморска дуга сумрака
И снова суморних мед ведрије струје где неба сјају
У модром миру халкионских дана.