понедељак, 03. фебруар 2014.

БОЛ И СУНЦЕ - Бранко Миљковић (1934-1961)

То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.

Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.

Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
без онога што сања, свет без сени!

Је ли то љубав што из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?