То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.
Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.
Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
без онога што сања, свет без сени!
Је ли то љубав што из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.
Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.
Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
без онога што сања, свет без сени!
Је ли то љубав што из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?
Нема коментара:
Постави коментар