КЛАСИЧНЕ СТРОФЕ - Раде Драинац (1899-1943)

Био би ми потребан размак од сто лета
Да сазнам каквим сам страхотама савременик био.
Шта је пропаст Микене под којом лимун цвета,
Пад Троје и рушење Пергама,
Иза чијих се зидина крвави Данајац крио?
Не прокуните ме ако ме видите сама
Где ходам далеко од људи
Друмовима уз које глогови процевташе!
И нека вас ништа не зачуди
Видите ли ме загледаног у звездано небо
С ове црне земље наше!

О боље, боље уопште да се нисам родио
Пре но што светом мину зли ветрови људске крви!
Био бих тако срећник први
Који се од своје судбине сакрио
У ватрену вољу богова који се јављају само
Кад желе до у бескрај да открију своја чуда.
Али ко зна од нас зашто се рађамо и куда лутамо,
У највећем болу света, неми као Буда?