УТОПЉЕНЕ ДУШЕ - Владислав Петковић DIS (1880-1917)

Још једном само о да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само о да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу,
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што ко мирис вене.

Ил да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, јаука -
Знамења, да сам некад и ја воло.

Ал није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом... Да је да се спава.

И само каткад, ал то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.