ДИГНЕМ ТАД ОЧИ НЕБЕСИМА - Растко Петровић (1898-1949)

Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;

Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава.
Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.

Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће,
Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.

Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге,
И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге,
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.