КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ - Војислав Илић (1862-1894)

Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе
И велом звезданим својим покрије бурни град,
И поља, и доље, горе; кад лахор ћарлија слађе
Кроз опустели сад -

Ја сиђем усамљен у ноћ. И речи тајанствене
Са усана мојих тада одгоне сан и смрт;
Духне ненадни вихор и све се иза сна прене,
Оживи цео врт.

И старо, столетно храшће зашушти монотоно
Старинску некакву песму, старински неки јад;
Бели се занија цветак, ко мало сребрно звоно
Запева цео сад.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче,
Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври...
Један се церека лудо, а један очајно кличе,
Као духови зли.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени,
Но моје немирне душе неопевани јад.
Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени
Кроз опустели сад.