ТО СЛОВО - Миодраг Павловић

После предсобља и амблема
улазимо у главну дворану
довде је могла нечија рука
да нас води
престо од глине
таванице нема
између четири зида
једна птица лута
онда на изглед неумесно
на столицу седа
и чини покрете
својим кљуном
ћутање се више пробити не да
птица окреће листове књиге
потом на лири
твори звуке
очи јој расту док у нас гледа
и види слику која зури
као што и лира
више свој звук
неће да преда
тако и књига
до врха пуна знака
не одговара више и не пита

листови се окрећу
Слово само себе чита.